1. Uvod
Kako mislimo, opažamo, osećamo, reagujemo u određenim životnim situacijama, kako rešavamo probleme i nedoumice, kako nastupamo u svetu i kada smo sami, sve to nas predstavlja manifestaciju naše ličnosti. Da li mi postojimo kao ličnosti ako ne postoje drugi koji su svedoci našeg postojanja ili ponašanja? Da li smo uloge koje izvršavamo u toku života, ili smo nešto više od toga? Šta se desi kada preživimo povredu mozga – pad, udarac, tumor, moždani udar ili prolazimo kroz biološki proces starenja, obolimo od Alchajmera ili nekog drugog vida demencije, Parkinsonove bolesti ili epilepsije? Da li ostajemo isti ili se naša ličnost menja?
U svojoj knjizi, Psihologija ličnosti, Trebješanin nudi jednu obuhvatnu i jednostavnu definiciju ličnosti i ličnost definiše kao jedinstven (različit od svih drugih, neponovljiv), integrisan, kompleksan i stabilan sklop psihičkih osobina, koji utiče na doslednost u ponašanju i doživljavanju individue (Trebješanin, 2025, str. 10). Šta se onda desi kada osoba preživi povrede mozga, specifičnije frontalnog režnja? Da li i dalje ostaje ista ona osoba pre povrede ili se dese kvalitativne i kvantitativne promene u njenom ponašanju, procesu mišljenja i afektiviteta i generalno ličnosti? U obzir treba uzeti i nivo povrede, ne samo činjenicu da je osoba preživela povredu, već u kojoj meri ta oštećenja utiču na njen svakodnevni život.
Cilj ovog rada je pokušaj da se opišu neke od promena koje nastaju u ličnosti nakon lezija prefrontalnog korteksa, odnosno koji je značaj egzekutivnih funkcija i disegzekutivnog sindroma u teorijskom okviru psihologije ličnosti, sa posebnim osvrtom na primere Fineasa Gejdža, pacijenta K.M, pacijenta E.V.R. kao i sa kraćim osvrtom na pacijente A i B koji su pretrpeli prefrontalne povrede u ranom detinjstvu.
2. Egzekutivne funkcije
Egzekutivne funkcije predstavljaju skup kognitivnih procesa koji omogućavaju organizaciju, nadzor i kontrolu ponašanja u situacijama koje zahtevaju svesno usmeravanje, planiranje i prilagođavanje cilju usmerenog ponašanja. One omogućavaju pojedincu da odabere relevantne ciljeve, odloži neposredne impulse, proceni posledice sopstvenih postupaka i prilagodi ponašanje kratkoročnim ili dugoročnim planovima. Iz perspektive psihologije ličnosti, egzekutivne funkcije ne predstavljaju osobine ličnosti same po sebi, već funkcionalni sistem koji omogućava da se osobine ličnosti izraze na stabilan i koherentan način. Drugim rečima, one čine „mehanizam adaptacije“ ponašanja osobe u stalno promenljivom okruženju (Robert et al., 1999, str. 146).
Stabilnost ličnosti (dinamika, struktkura, mehanizmi regulacije) kao osnovni predmet psihologije ličnosti, ne podrazumeva nepromenljivost ponašanja u svim situacijama, već doslednost obrazaca ispoljavanja psihičkih funkcija. Egzekutivne funkcije omogućavaju upravo ovu vrstu stabilnosti uz očuvanu fleksibilnost u mišljenju. Kroz procese planiranja i kognitivne fleksibilnosti, pojedinac je u stanju da prilagodi svoje ponašanje promenljivim zahtevima okruženja, a da pri tome održi homeostazu. Na taj način, egzekutivne funkcije deluju kao neka vrsta posrednika između trajnih osobina ličnosti i situacija u kojima pojedinac može da se nađe. Situacije mogu biti različite, od učenja i donošenja važnih životnih odluka, do funkcionisanja u posrednom i neposrednom okruženju u svakodnevnom životu.
Poseban značaj egzekutivnih funkcija u psihologiji ličnosti ogleda se u njihovoj ulozi u samoregulaciji. Samoregulacija se posmatra kao sposobnost pojedinca da usmerava svoje ponašanje u skladu sa unutrašnjim potrebama, ciljevima i vrednostima. Egzekutivne funkcije obezbeđuju kognitivnu osnovu samoregulacije, jer omogućavaju praćenje sopstvenog ponašanja, korekciju grešaka i kontrolu impulsa koji su u skladu sa osobom. Bez adekvatno funkcionalnih egzekutivnih mehanizama, odnosno kod pojave disegzekutivnog sindroma, samoregulacija postaje otežana i ponašanje pojedinca može postati nepredvidiljivo.
Egzekutivne disfunkcije, odnosno disegzekutivni sindrom, može dovesti do izraženih problema u psihičkom fukcionisanju pojedinca, iako osnovne osobine ličnosti ostaju relativno očuvane. U takvim slučajevima, ponašanje može delovati impulsivno, dezorganizovano ili neusklađeno sa prethodnim obrascima, što se u svakodnevnom i laičkom govoru često tumači kao promena ličnosti.
Egzekutivne funkcije se mogu posmatrati kao veza između bioloških osnova ponašanja i relativno stabilnih ličnih dispozicija. One omogućavaju da ličnost zadrži kontinuitet čak i u složenim i promenljivim životnim uslovima, istovremeno omogućavajući adaptivnost i fleksibilnost u ponašanju, mišljenju ili osećanju. Egzekutivne funkcije ne određuju sadržaj ličnosti, ali imaju ključnu ulogu u njenom funkcionisanju u okruženju.
2.1. Egzekutive funkcije i teorija ličnosti
Ličnost je dinamička struktura, koju čini sistem međusobno povezanih crta (sposobnosti, temperamenta, karaktera), motiva, vrednosti, stavova itd (Trebješanin, 2001, str. 249).
Struktura ličnosti odnosi se na relativno stabilne osobine, crte i dispozicije koje karakterišu pojedinca i omogućavaju njegovo razlikovanje od drugih. Ovaj strukturni nivo obuhvata trajne obrasce emocionalnog reagovanja, kognitivnih sklonosti i motivacionih tendencija i predstavljaju stabilne elemente, osnovne gradivne jedinice strukture ličnosti (Trebješanin, 2025, str. 136).
Dinamika ličnosti odnosi se na procese koji omogućavaju aktivaciju, održavanje i promenu ponašanja u realnim situacijama, uključujući motivaciju, afektivnu reaktivnost i voljne procese. Dinamički aspekt ličnosti objašnjava kako se strukturne dispozicije ispoljavaju u konkretnim okolnostima, pod uticajem unutrašnjih i spoljašnjih zahteva. Za urođene afektivne reakcije odgovoran je deo ličnosti koji se naziva temperament (Trebješanin, 2025, str. 139).
Mehanizmi regulacije predstavljaju funkcionalni nivo ličnosti i odnose se na procese samoregulacije i kontrole ponašanja, koji omogućavaju usklađivanje ponašanja sa ciljevima, normama i kratkoroćnim i dugoročnim planovima.
U ovakvom okviru, egzekutivne funkcije mogu se razumeti kao centralni regulatorni mehanizam koji omogućava funkcionalno povezivanje strukture i dinamike ličnosti sa konkretnim ponašanjem. One ne predstavljaju osobine ličnosti, već skup kognitivnih procesa koji omogućavaju planiranje, inhibiciju ponašanja, kognitivnu fleksibilnost i nadzor nad sopstvenim aktivnostima. Kroz ove procese, egzekutivne funkcije obezbeđuju da se relativno stabilne dispozicije ličnosti ispolje na način koji je primeren situaciji i usklađen sa dugoročnim ciljevima pojedinca. Kada su egzekutivne funkcije očuvane, ponašanje odražava strukturu ličnosti na koherentan i predvidiv način; kada su narušene, dolazi do raskoraka između ličnih dispozicija i ponašanja, što može stvoriti privid promene ličnosti. Iz perspektive psihologije ličnosti, ovakva diskrepancija ne ukazuje na promenu strukturnih osobina, već na poremećaj regulatornih mehanizama koji omogućavaju njihovo stabilno i adaptivno ispoljavanje (prema Dr. Goldstein, S. et al., 2013).
2.2. Egzekutivne funkcije kao višedimenzionalni sistem
Savremeni teorijski pristupi ukazuju na to da se egzekutivne funkcije ne mogu posmatrati kao jedinstvena sposobnost, već kao višedimenzionalni sistem koji deluje na više ravni – od kognitivne organizacije, preko regulacije ponašanja, do očuvanja stabilnosti u crtama ličnosti u različitim situacijama. (više o projektu „Blue Brain“ na https://www.frontiersin.org/news/2017/06/12/blue-brain-team-discovers-a-multi-dimensional-universe-in-brain-networks/)
2.2.1. Egzekutivne funkcije kao kognitivni sistem
Dugo se verovalo da je frontalni korteks „tih“. Nekoliko ranih studija na ljudima i majmunima pokazalo je da se veliki delovi prefrontalnog korteksa (PFK) mogu ukloniti bez ozbiljnih gubitaka mentalnih kapaciteta ili promena u ponašanju (Heb, 1939; Petri, 1952; Tojber i dr., 1951, prema Szczepanski & Knight, 2014), što je dovelo do ideje da je PFK kognitivno „tih“ i da stoga nije neophodan za normalno funkcionisanje. Savremena istraživanja pokazuju da frontalni korteks igra ključnu ulogu u organizaciji i kontroli cilju usmerenog toka misli i ponašanja. Ove funkcije se jednim imenom zovu kognitivnim, odnosno, egzekutivnim funkcijama. Na kognitivnom nivou, egzekutivne funkcije obuhvataju procese kao što su radna memorija, inhibicija dominantnih ili automatskih reakcija i kognitivna fleksibilnost. Jedan od najuticajnijih savremenih modela egzekutivnih funkcija predložili su Miyake et al., 2012, koji ističu da su ovi procesi međusobno povezani, ali delimično nezavisni. Ovakav pristup omogućava preciznije razumevanje kako pojedine komponente egzekutivnog sistema doprinose kompleksnom ponašanju, bez svođenja egzekutivnih funkcija na skup opštih sposobnosti, čime se otvara mogućnost individualnijem pristupu proučavanja ličnosti.
Neuroanatomski, egzekutivne funkcije su prvenstveno povezane sa prefrontalnim korteksom i njegovim vezama sa drugim kortikalnim i subkortikalnim strukturama. U tom smislu, egzekutivne funkcije predstavljaju „kontrolni sistem“ koji orkestrira širokim spektrom kognitivnih i afektivnih neuralnih funkcija i organizuje kognitivne resurse u skladu sa namerama i ciljevima pojedinca (Szczepanski & Knight, 2014).
2.2.2. Egzekutivne funkcije kao regulator ponašanja
Pored kognitivne uloge, egzekutivne funkcije imaju regulatornu funkciju u ponašanju. One omogućavaju odlaganje trenutnih impulsa, kontrolu emocionalnih reakcija i izbor ponašanja koje je dugoročno adaptivno.
U tom kontekstu, egzekutivne funkcije deluju kao mehanizam inhibicije i selekcije – inhibicije neadekvatnih reakcija i selekcije ponašanja koje je u skladu sa ciljevima. Njihovo narušavanje, što se često uočava kod lezija prefrontalnog korteksa, dovodi do impulsivnosti, dezorganizovanog ponašanja i smanjene sposobnosti predviđanja posledica sopstvenih postupaka. Važno je naglasiti da ovakve promene ponašanja ne moraju nužno odražavati promenu osobina ličnosti, već pre svega slabljenje regulatornih mehanizama koji omogućavaju njihovu kontrolu (Szczepanski & Knight, 2014).
2.2.3. Egzekutivne funkcije kao posrednik između tipa ličnosti i situacije
Jedna od ključnih uloga egzekutivnih funkcija u kontekstu psihologije ličnosti jeste njihova posrednička funkcija između relativno stabilnih dispozicija i zahteva situacije u kojoj se pojedinac nalazi. Osobine ličnosti, poput ekstraverzije ili intraverzije, predstavljaju potencijale za ponašanje, ali njihova manifestacija zavisi od sposobnosti pojedinca da proceni situaciju i prilagodi svoje reakcije. Egzekutivne funkcije omogućavaju upravo ovu adaptaciju, jer integrišu unutrašnje dispozicije sa spoljašnjim zahtevima. U tom smislu i ne možemo da govorimo o čisto, na primer, ekstrovertovanom tipu ili introvertovanom tipu ličnosti jer shodno situaciji u kojoj se pojedinac nalazi, postoji mogućnost prilagođavanja istoj (McCrae, R., et al., 1999).
2.2.4. Egzekutivne funkcije kao uslov doslednosti ličnosti
Doslednost ličnosti kroz različite situacije predstavlja jedno od temeljnih pitanja psihologije ličnosti. Egzekutivne funkcije imaju centralnu ulogu u očuvanju ove doslednosti, jer omogućavaju stabilno upravljanje ponašanjem u skladu sa ličnim ciljevima, vrednostima i standardima. Kada su egzekutivne funkcije očuvane, pojedinac je sposoban da se ponaša relativno dosledno, čak i u promenljivim ili stresnim okolnostima. Barkli (Barkley, 1997) je pretpostavio da je osnovni element egzekutivnih funkcija samoregulacija. Pod pojmom self–regulacija ovaj autor pretpostavlja bilo koji set odgovora dizajniran tako da izmeni verovatnoću narednih odgovora individue u datim uslovima tj. na dati događaj, a time i verovatnoću kasnijih konsekvenci datog uslova tj. događaja. (Nikolašević, 2016, str. 36.)
Egzekutivne funkcije se stoga mogu smatrati nužnim uslovom za funkcionalno jedinstvo ličnosti, jer omogućavaju koherentno povezivanje kognitivnih, emocionalnih i motivacionih procesa u stabilan obrazac ponašanja.
3. Neuralne osnove promena u mišljenju i ponašanju
U kliničkoj praksi, naročito u radu sa osobama sa frontalnim oštećenjima, često dolazi do pogrešnog poistovećivanja poremećaja kontrole ponašanja sa promenom ličnosti. Pacijenti se opisuju kao „drugačije osobe“, „bez odgovornosti“ ili „moralno promenjeni“, iako se radi o gubitku sposobnosti regulacije ponašanja, a ne o promeni osnovnih elemenata ličnosti. Za potrebe ovog rada izdvojene su tri oblasti prefrontalnog korteksa koje su značajane za promene u psihičkom funkcionisanju čoveka.
3.1. Lezije dorzolateralnog prefrontalnog korteksa – dLPFK
Lezije dLPFK, koje se sastoje od Brodmanove aree (BA) 9 i 46 mogu dovesti do deficita u širem spektru funkcionisanja, uključujući radnu memoriju, učenje pravila, planiranju, pažnji i motivaciji. Naročito su uočljive promene u optimalnom funkcionisanju radne memorije, pažnje, deklarativne memorije sa akcentom na monitoring i kontrolu memorijskih procesa, i u trenutku enkodovanja i u trenutku povlačenja podataka iz memorije. Pacijenti sa lezijama dLPFK-a često ne mogu da se prebace na novo pravilo koje se uvodi prilikom testiranja i nastavljaju da prate prvobitno uvedena pravila. Sledeće promene koje se uočavaju kod pacijenata sa lezijom dLPFK-a je nemogućnost inhibicije samouverenog odgovora što ih sprečava u planiranju i rešavanju problema. Pored ovoga, imaju teškoća u snalaženju u novim situacijama i prilagođavanja ponašanja istim (Szczepanski & Knight, 2014).
3.2. Lezije ventrolateralnog prefrontalnog korteksa – vLPRK
Lezije vLPFK, koje se sastoje od Brodmanove aree (BA) 44, 45 i 46, izazivaju deficite u funkcijama koje deluju da međusobno nisu povezane, a uključuju prostornu pažnju, kontrolu inhibicije i jezik (Szczepanski & Knight, 2014).
3.3. Lezije orbitofrontalnog korteksa – OFK
Ako bismo morali da odredimo gde je smeštena ličnost u našem mozgu, mogli bismo da kažemo da se nalazi u orbitofrontalnom korteksu.
Lezije orbitofrontalnog korteksa, koje uključuju delove Brodmanove aree (BA) 10, 11, 12 i 47 se uopšteno povezuju sa gubitkom inhibitorne i emocionalne kontrole i nemogućnosti da se efikasno i efektivno funkcioniše u svakodnevnom životu. Još od opisa slučaja Fineasa Gejdža, mnoge studije pokazuju vezu između nefleksibilnosti mišljenja i impulsivnog ponašanja i poremećaje u afektivnom funkcionisanju čoveka. Studije su pokazale da pacijenti sa lezijama OFK imaju teškoća u kontroli inhibicije i kod donošenja odluka, naročito kada je nagrada uključena u sam proces (pogledati Logue et al., 2014). Pacijenti sa lezijama OFK pokazuju teškoće i u kontroli emocija i ponašanja u društvu pa se vrlo često ponašaju neprilagođeno u odnosu na situaciju u kojoj se nalaze, nedostatak emocija ili lošu modulaciju emocionalne reakcije, teškoće u odlučivanju, nisku emocionalnu i kognitivnu empatiju, koja je u vezi sa Teorijom uma. Pored ovih promena u ponašanju i mišljenju, pacijenti sa lezijama OFK pokazuju probleme sa pažnjom i skloni su konfabulaciji (Szczepanski & Knight, 2014).
4. Studije slučaja – povrede prefrontalnog korteksa i promene u ličnosti
4.1. Frontalni sindrom i klasičn slučaj Fineasa Gejdža
Jedan od najpoznatijih primera u istoriji neuropsihologije i neuropsihijatrije jeste slučaj Fineasa Gejdža, radnika koji je nakon povrede prefrontalnog korteksa pokazivao izražene promene u ponašanju, impulsivnosti i socijalnoj neprilagođenosti. Iako se u naučnoj literaturi često navodi da je „ličnost potpuno promenjena“, naknadna analiza ukazuje da su osnovne kognitivne sposobnosti, pamćenje i intelekt ostali očuvani, dok je došlo do ozbiljnog poremećaja u kontroli ponašanja i donošenju odluka. Veću „naučnu“ popularnost je imao Bigelov opis slučaja Fineasa Gejdža nego uvidi do kojih je došao Harlou, koji je prvi lekar koji je vodio slučaj Fineasa Gejdža (Louring & Meador, 2006).
Savremene metode istraživanja su pokazale da su lezije prefrontalnog korteksa kod Gejdža uključivale bilateralni anteriorni orbitofrontalni korteks, za koji sada znamo da se uopšteno povezuje sa gubitkom inhibitorne i emocionalne kontrole i nemogućnost da se efikasno i efektivno funkcioniše u svakodnevnom životu. Čudesna sudbina Fineasa Gejdža se završila 12 godina nakon inicijane povrede. On je u međuvremenu razvio epilepsiju od koje je zvanično i preminuo.
Šta je karakteristično za Fineasa, odnosno na koji način Gejdž više nije bio Gejdž? Za početak, nije mogao da zadrži posao koji je imao pre povrede jer poslodavci više nisu imali poverenja u njega da može da izvršava dnevne radne obaveze. Postao je nestabilan i nepošten, često se prepuštao najgorim vulgarnostima. Pre same povrede, nije pokazivao sklonost takvom ponašanju ili lošem donošenju odluka. Nakon povrede, nije mogao da primi savet ili da se suzdrži od trenutnih impusla i potreba, odnosno sposobnost inhibicije je bila ograničena i vrlo lako je odustajao od planova koje je neposredno pre toga napravio.
Ovaj slučaj je paradigmatičan upravo zato što ilustruje razliku između ličnosti i ponašanja. Gejdž nije izgubio identitet, znanja ili osnovne emocionalne kapacitete, već sposobnost da svoje ponašanje uskladi sa socijalnim normama i dugoročnim ciljevima. Povreda prefrontalnog korteksa kod njega je dovela do izmene u ponašanju.
4.2. Aneurizma i oštećenja prefrontalnog korteksa
Na osnovu svedočenju učesnika u ovom kratkom dokumentarnom filmu, Vilijam Bil Mazal je od uglednog mladog advokata kojeg čeka karijera i uspeh, profesionalni i lični za koji se spremao, postao „druga osoba“ sa ograničenim kognitivnim i bihejvioralnim repertorom odgovora na izazove svakodnevnog života i rada.
Prema svedočenju njegove supruge, pre pucanja aneurizme, Bil je bio organizovan i dobar u planiranju budućnosti i imao je odlične kapacitete radne memorije. Bio je otvoren i samouveren. Iako njegova supruga navodi da je on i dalje inteligentna osoba, primetno je da ne može da primeni svoje intelektualne kapacitete u svakodnevnom životu. Njegov poslodavac navodi da je nakon povrede, Bil sačuvao znanja koja je posedovao pre povrede, ali da je izgubio sposobnost da rešava probleme i donosi odluke, što je veština od izuzetnog značaja za profesiju kao što je advokatura (prema The Mind – The Frontal Lobes: Cognition and Awareness. – Google Search).
4.3. Pacijent K.M.
Pacijent K.M. je pretrpeo povredu mozga kada je imao 16 godina. Rezultat povrede je oštećenje obe hemisfere prefrontalnog korteksa. Nakon povrede, razvio je značajne promene u ponašanju i epilepsiju. Najznačajnije promene u ponašanju kod pacijenta K.M. se se ogledale u lošem donošenju odluka, neizvršavanju zadataka koje treba uraditi i na promeni emocionalne reaktivnosti. Od mirnog mladića postao je nasilan, tvrdoglav i destruktivan.
4.4. Pacijent E.V.R.
Pacijent E.V.R. je bio uspešni 35-godišnji računovođa i kontolor. Nakon što je otkriven veliki orbito-frontalni meningiom koji je pritiskao oba režnja prefrontalnog korteksa, podvrgnut je operaciji mozga. Nakon oporavka, njegov učinak i ponašanje su se drastično promenili. Prema opisu, njegovo ponašanje je postalo usmeravano ritualnim ponavljanjem radnji, kompulzivnošću i sitničavošću. Uprkos promenama u ponašanju, postizao je dobre rezultate na neuropsihološkim testovima
Njegovo socijalno rasuđivanje je ostalo dobro, odnosno davao je adekvatne odgovore ako je pitanje uključivalo dilemu koja se tiče etike ili morala.
4.5. Pacijenti A i B – rane prefrontalne povrede
Postoji mali broj pacijenata, nazvanih Pacijent A i Pacijent B koji su doživeli povrede prefrontalnog korteksa u najranijem detinjstvu, pre 16. meseca života i pokazuju kako starosna dob utiče na ponašanje osobe.
Pacijent A je mlada žena, i slučaj je opisan u njenim dvadesetim godinama, koja je pretpela povrede sa 15 meseci života. MRI koji je urađen kada je odrasla pokazao je povredu prefrontalnog korteksa koji uključuje frontalni režanj i ventromedijalne oblasti mozga. Sa tri godine je primećeno da ne reaguje adekvatno na kaznu. Kao adolescentkinja je bila verbalno i fizički nasilna i sklona socijalno neprihvatljivim oblicima ponašanja kao što su krađa ili nemogućnost da se posveti ulozi majke nakon porođaja. Nije mogla da zadrži posao usled neodgovornosti i težim povredama radnih obaveza.
Pacijent B je muškarac od 23 godine kojem je operisan tumor na desnom frontalnom režnju kada je imao 3 meseca. MRI koji je urađen kada je odrastao, pokazao je povredu unilateralnog frontalnog režnja medijalnog i dorzalnog pola. Kod njega je primećeno odsustvo motivacije i pokazivao je slične oblike ponašanja kao Pacijent A, u smislu sklonosti krađama i socijalno neprihvatljivim oblicima ponašanja, laganju i nasilničkim oblicima ponašanja.
Inhibicija, odsustvo samoregulacije i impulsivnost, niska motivacija ili teškoće u sprovođennjnu cilju usmerenog ponašanja je primetno kod oba Pacijenta. Za ove psihičke procese neophodna je očuvanost kogntivnih i egzekutivnih funkcija. Navedeni primeri pokazuju posledice oštećenja prefrontalnog režnja na ponašanje I mišljenje osobe.
5. Zaključak
U ovom radu razmatran je odnos između egzekutivnih funkcija, lezija prefrontalnog korteksa i promena u ponašanju iz perspektive psihologije ličnosti, sa ciljem boljeg razumevanja psihologije ličnosti, ponašanja i regulatornih kognitivnih mehanizama. Polazna tačka rada bila je pretpostavka da se promene u ponašanju nakon povreda frontalnog režnja ne mogu automatski tumačiti kao promene u strukturi ličnosti, već da je neophodno sagledati ulogu egzekutivnih funkcija kao posredničkog i regulatornog sistema.
Iz perspektive psihologije ličnosti, ličnost se razume kao relativno stabilna, integrisana i kompleksna struktura dispozicija koje obezbeđuju doslednost u doživljavanju i ponašanju pojedinca. Ova stabilnost, međutim, ne podrazumeva rigidnost ponašanja, već upravo sposobnost adaptacije u različitim situacijama uz očuvanje unutrašnje koherentnosti. Egzekutivne funkcije u tom kontekstu imaju ključnu ulogu, jer omogućavaju planiranje, inhibiciju impulsa, kognitivnu fleksibilnost i samoregulaciju ponašanja. One ne predstavljaju osobine ličnosti, već funkcionalni sistem koji omogućava da se lične dispozicije realizuju na način koji je primeren kontekstu i dugoročnim ciljevima čoveka.
Razmatranje egzekutivnih funkcija kao višedimenzionalnog sistema dodatno je osvetlilo njihovu ulogu u očuvanju doslednosti ličnosti. Kao kognitivni sistem, one omogućavaju organizaciju i kontrolu misaonih procesa; kao regulator ponašanja, omogućavaju inhibiciju neadekvatnih reakcija i izbor adaptivnih odgovora; kao posrednik između ličnosti i situacije, integrišu unutrašnje dispozicije sa spoljašnjim zahtevima; a kao uslov doslednosti ličnosti, obezbeđuju stabilnost ponašanja kroz različite kontekste.
Klinički podaci o lezijama različitih delova prefrontalnog korteksa jasno potvrđuju ovu distinkciju. Lezije dorzolateralnog, ventrolateralnog i orbitofrontalnog prefrontalnog korteksa dovode do specifičnih deficita u radnoj memoriji, inhibiciji, donošenju odluka, emocionalnoj regulaciji i socijalnom ponašanju. Iako ove promene mogu biti izrazite i dramatične, one se prvenstveno odnose na gubitak regulatornih mehanizama, a ne na transformaciju osnovnih osobina ličnosti. Posebno je značajno da intelektualne sposobnosti, znanja, identitet i osnovne vrednosti u mnogim slučajevima ostaju relativno očuvani, uprkos ozbiljnim teškoćama u svakodnevnom funkcionisanju.
Studije slučaja, uključujući Fineasa Gejdža, pacijente K.M. i E.V.R, kao i pacijente sa ranim prefrontalnim povredama, dodatno ilustruju ovu razliku. Kod odraslih pacijenata sa stečenim lezijama prefrontalnog korteksa uočavaju se nagle promene u ponašanju, impulsivnost i socijalna neprilagođenost, dok se osnovna struktura ličnosti menja. Suprotno tome, rane prefrontalne povrede ukazuju na to da oštećenje regulatornih sistema u kritičnim fazama razvoja može ozbiljno omesti formiranje stabilnih obrazaca ponašanja i socijalnog funkcionisanja, što dodatno potvrđuje značaj egzekutivnih funkcija za razvoj i održavanje ličnosti.
Razlikovanje između strukture ličnosti i mehanizama njene regulacije omogućava humaniji i precizniji pristup osobama sa frontalnim oštećenjima, jer ponašanje posmatra kao posledicu neurokognitivnih ograničenja, a ne kao izraz „loše“ ili „promenjene“ ličnosti.
Skromni rezultati ovog rada ukazuju na to da egzekutivne funkcije predstavljaju ključni regulatorni sistem koji omogućava stabilnu i adaptivnu realizaciju ličnosti u ponašanju. Njihovo narušavanje dovodi do raskoraka između ličnih dispozicija i ponašanja, ali ne mora nužno značiti promenu same ličnosti.
6. Pitanja koja su se nametala dok sam pisala rad
Da li se doslednost ponašanja može smatrati kriterijumom ličnosti ukoliko su egzekutivne funkcije kompromitovane?
Ova tema otvara pitanje u kojoj meri ličnost može biti „vidljiva“ kroz ponašanje kada su regulatorni mehanizmi oslabljeni bilo zbog povrede prefrontalnog korteksa, disbalansa hormona ili neurotransmitera.
Gde je granica između poremećaja ličnosti i stečenih poremećaja ponašanja?
Egzekutivne funkcije, odnosno disegzekutivni sindrom sam obrađivala u seminarskim radovima iz oblasti Bioloških osnova psihičkog života i Opšte psihopatologije i na njih se osvrnula i u ovom radu sa željom da napravim luk između biološke osnove psihičkih funkcija njihovom vezom sa psihologijom ličnosti i opisom disegzekutivnog sindroma u okvirima opšte psihopatologije. Granicu nisam našla, mislim da još uvek ne razumem sveobuhvatnost svake od ovih grana nauke. Da li su poremećaji ponašanja precizni prediktori poremećaja ličnosti odnosno „normalnog psihičkog života“? Da li možemo da ih tretiramo lekovima, kognitivnom terapijom ili razgovorom?
Interpretacije ponašanja kod frontalnih oštećenja.
U kojoj meri imamo odgovornost da izbegavamo moralne sudove i etikete u proceni pacijenata sa poremećajem egzekutivih funkcija i kognitivne kontrole? Da li smo dovoljno „pismeni“ da pravimo razlike i izbegnemo šumove u komunikaciji?
Da li su egzekutivne funkcije nužan uslov stabilnosti ličnosti?
U bliskom okruženju imam primere osoba sa ishemijskim moždanim udarom i demencijom. Ovaj rad je otvorio tema za razmišljanje o odnosu između kognitivne regulacije i kontinuiteta ličnog identiteta. Da li je osoba i dalje ista ona osoba pre bolesti?
Koje je mesto razumevanja disegzekutivnog sindroma u savremenim teorijama ličnosti?
Kako i koliko neuropsihološki nalazi i sve veća popularnost neuronauke koja polako ulazi u pop kulturu, mogu doprineti razvoju integrativnih modela ličnosti, bez redukcionizma.
Na koji način su povezani Teorija uma, egzekutivne funkcije i ličnost?
Odnos teorije uma i egzekutivnih funkcija pokazuje da socijalno razumevanje i regulacija ponašanja predstavljaju funkcionalno povezane, ali konceptualno različite sisteme. Narušavanje egzekutivnih funkcija može proizvesti kliničku sliku koja liči na promenu ličnosti, iako se u osnovi radi o poremećaju regulacije i socijalne kognicije, a ne o strukturnoj transformaciji ličnosti (Mitrović, 2014 str. 191–208).
Literatura:
Trebješanin, Ž, Psihologija ličnosti, Društvo za psihoterapijske studije, Beograd, 2025.
McCrae, R.R, & Costa, P.T. Jr., A Five-Factor Theory of Personality, in L. A. Pervin & O. P. John (Eds.),
Handbook of personality: Theory and research (2nd ed.). New York: Guilford, 1999. str. 139-153, https://www.researchgate.net/publication/284978581_A_five-factor_theory_of_personality
Trebješanin, Ž, Rečnik psihologije, Stubovi kulture, Beograd, 2001.
Dr. Goldstein, S., Naglieri A. J., Princiotta D. & Otero M. T., 2013. Introduction: A History of Executive Functioning as a Theoretical and Clinical Construct, https://link.springer.com/chapter/10.1007/978-1-4614-8106-5_1,
Blue Brain Project https://www.frontiersin.org/news/2017/06/12/blue-brain-team-discovers-a-multi-dimensional-universe-in-brain-networks/
Miyake, A., & Friedman P. N., The Nature and Organization of Individual Differences in Executive Functions: Four General Conclusions, Curr Dir Psychol Sci. 2012 February ; 21(1): 8–14. doi:10.1177/0963721411429458 nihms383700.pdf
Nikolašević Ž. Nasledni i sredinski činioci kognitivnih sposobnosti, Doktorska disertacija, Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, 2016.
Szczepanski, M.S. & Knight, T.R., Insights into Human Behavior from Lesions to the Prefrontal Cortex, 2014, https://pmc.ncbi.nlm.nih.gov/articles/PMC4156912/pdf/nihms620691.pdf
Logue S. F, & Gould T. J. The Neural and Genetic Basis of Executive Function: Attention, Cognitive Flexibility, and Response Inhibition, Pharmacol Biochem Behav. 2014 Aug. 123:45-54.
Louring, W.D. & Meador, J.K. Case studies of focal prefrontal lesions in Man, 2006. Cambridge University Press, https://med.emory.edu/departments/neurology/_documents/frontal_lobe_case_studies_loring_meador.pdf
Slučaj Vilijama Mazela – The Mind – The Frontal Lobes: Cognition and Awareness. – Google Search Mitrović, M. Teorija uma
Skok sa Sanjom 