Još uvek se pitam da li sam bila u Tajlandu ili na Tajlandu. I ne zato što mi nedostaje znanje iz oblasti predloško-padežnih konstrukcija, nego ne mogu da shvatim da li sam bila U ili Na zemlji. Ili teritoriji. Ili veri i verovanju. Ili političkom i kulturnom poretku. Muči me sada ta sitnica, da li sam bila U ili Na. Ništa se nije promenilo a sve se promenilo u skoro tri sedmice koje sam provela tamo. Koristiću tamo, to je dovoljno da odredi da nisam ovde a ne moram da se bavim da li sam U ili Na.
Bila sam tamo. Tajland, zemlja slobode i slobodnih.
Ne znam odakle da krenem, sve je tu, a sve mi je u nekoj izmaglici, iako sam se vratila pre tri sedmice odande, tamo gde sam bila. Kako vreme prolazi, izmaglica je sve gušća i sve mi je teže da se setim osećaja u telu, misli, prizora koje sam videla, ukusa koje sam probala, mirisa koje sam osetila. Sve je pomešano, i miris hrane i miris kanalizacije i ukus prženog ali i ukus sveže ceđenog soka i mog tela koje krvari, i sivila grada kada gledate grad iz daljine i šarenila kada siđete na ulicu i težine toplote i vlage i mekote ljudi jednom kada se spustite sa 20. sprata hotela. Zatočena sam u tom u ili na tom međuprostoru drugačijih pravila postojanja.
Prvi susret sa Tajlandom je bio Bangkok. Sećam se da sam se probudila posle tri sata spavanja nakon 18 sati puta, i da sam umesto uobičajene radosti i poleta u sličnim situacijama, osetila svoja bolna i kruta kolena. Bila sam spremna da osvojim grad i da ponovo osvojim svog muža. A onda me skroz razbudilo i preskočio šest sati vremenske razlike, odraz u ogledalu ružne hotelske sobe, negde na periferiji grada. U tom trenutku otrežnjenja, morala sam da se uhvatim za nešto, da me pridrži da ne padnem. Pomislila sam, dobro je, i ovde i tamo je ponedeljak.
Na ulici me dočekala jedna ujdurma od ljudi, tuk-tukova, automobila, autobusa u kojem i dalje neko cepka kartu kao da su devedesete u Beogradu i prebrzog i super-modernog metroa i ozbiljan kontrast boja i oblika. Pokušavam još uvek da izbacim smrad izduvnih gasova i vode iz ustajalih kanala koji se prepliću kroz grad, iz kože i pluća, da ga posmatram kao nešto što me ne određuje kao osobu, da nema veze sa mnom i da je i drugima to glavni utisak, a ne velelepni, pozlaćeni, kitnjasti hramovi ili hrana koja vas mami na svakom koraku. Stalno sam imala utisak da perifernim vidom primećujem ljude i kola u pokretu, neke duhove koje prepoznajem samo u obrisima. Kao da me neko presadio na novo mesto i očekivao da ću odmah da prodišem i uzemljim se u novoj zemlji. Nisam se nadala tome.
Nisam očekivala ni onoliku buku. Nisam u svakom trenutku mogla da odredim da li dolazi sa ulice, sa gradilišta, rashladnih uređaja, malih zanatskih radionica za popravku i preprakvu, ili je buka samo u mojoj glavi. I onaj kreštavi poj ptica, koje čujem, ali ne vidim.
Dani u Bangkoku su tekli uobičajeno turistički. Red šetanja, red hramova, red hrane i onda na spavanje. Znam sigurno da su me stopala mnogo bolela i da sam stalno želela da sednem, da se malo odmorim, da predahnem, popijem malo vode.
Hramovi su me posebno iznenadili i fascinirali. Sve je visoko, pozlaćeno, optočeno dragim kamenjem, a mi smo kao mravi u odnosu na hram. I osećaj je veličanstven. Svaki ulazak u hram, ako zanemarim masu turista koja mili oko mene, je za mene bila prilika da se isplačem. A suze su tamo same tekle. Suze radosti, suze koje obećavaju da sve koje volim i poznajem mogu da žive u sreći i izvan svake patnje. Pitao me muž da li sam budistkinja. Bila bih da dosledno ne kršim četvrti postulat Budizma – ne opijaj se. Nisam to razumela kao, nemoj da piješ alkohol. Nisam sigurna da je u Budino vreme alkoholizam bio tema. Ne opijaj se, ne dozvoli da te zavedu ljudi, ideje, misli, hrana, alkohol, droga… Ne opijaj se, budi trezven i prisutan, ne preteruj.
Kada smo odlazili iz Bangkoka, pomislila sam, konačno, idemo na more, da gledamo zalazak sunca i da se kupamo u januaru, kada je u Beogradu mraz. Dok smo se ukrcavali u avion za Puket, pomislila sam, konačno odlazim iz ove gužve, buke, haosa, da bih u sledećem trenutku pomislila – ja odlazim od života. Života koji sebi zabranjujem – haotičnog, ružnog izdaleka, prelepog izbliza, šarenog a sivog, mirišljavog i smrdljivog, opojnog i teškog kao vazduh, kao moja otekla, lepljiva i slatko -slana koža.
Naredne dve sedmice, provedene na Puketu, sam pokušavala da preispitam svako uverenje koje imam o životu. Ovo saznanje da iznova bežim od života me satrlo. Kao neka tinejdžerka pitala sam se: Ko sam ja? Šta su za mene ljubav, sreća, sloboda, radost, zajednica, brak, napuštanje i bežanje?
Prvo što sam mogla da primetim je da se ja opijam, da preterujem. Sve me opija. Sve upijam zato mi je teško da napravim sigurnu granicu između svog tela i vazduha koji me okružuje, da mi hrana nije samo gorivo već opravdanje za uživanje, da sveže ceđeni sok od ananasa može da bude moje zauvek omiljeno piće. Naročito ako je ukrašeno cvetom. Sve me opija, sve upijam. I oni obrisi duhova iz Bangkoka i miris kanalizaicije pomešan sa mirisom pržene hrane sa ulice. Sve me opija, mislim da vičem svima oko sebe. Dobra stvar je što vas na Puketu niko ne gleda. Svako gleda svoja posla i ne pada mu na pamet da se bavi mojim mislima, mojim opijenostima, mojim manama. Moje oči, koje traže da se ogledaju u drugome, ne primećuju. Nije to njihova briga. I kako da se žalim ženi koja na suncu, svaki dan, satima, bez roptanja, masira nas belopute turiste iz Evrope i Amerike koji se žalimo na vrućinu i vlagu. Mogu da se žalim, ali me ona svakako neće razumeti jer ne razume moj jezik a i ne vidi problem u toploti, to je njen život.
Ponekad sam noćima, kad ne mogu da se uspavam od toplote ili od svih koktela koje sam popila to veče, držala širom otvorene oči, da bih bolje videla. U mraku. Sebe i druge oko sebe. Kao da su te razrogačene oči u mraku način da održim kontrolu nad sobom i svojim mislima. Sada mi je pomalo i smešno dok se prisećam ove, još jedne, kontradiktornosti svoje. Silno želim kontrolu, naročito kada sam izmeštena iz svoje rutine, a onda se prepuštam i preterujem u svemu što vidim, čujem, osetim. Zapisala sam u dnevnik: „Bojim se, bojim se da vidim, jer ću onda morati da prihvatim ono što vidim. A duša ne prepoznaje moranje i želi napred, u nepoznato u svet bez kontrole.“
I onda, niotkuda, posle nekoliko dana, na mene se slila dosada. Odmorila sam se, ispraznila glavu od loših misli, istreznila se, jedan dan preskočila dva obroka i ogladnela i onda odjednom, dosada. Ovde, gde jesam, je ne vidim jer sam stalno zauzeta. Posao, kućni poslovi, prijatelji, porodica, nemam vremena za dosadu. Ovde, gde je 6 sati unapred, ali vreme stoji, presekla me dosada. Najdosadnija dosada koja je dovela u pitanje da li sam ja dobra osoba. Da li umem da cenim ono što mi je dato? Da li ja umem da uživam, da se opustim i ne radim ništa. Od čega bežim? Bežim od dosade, od osećaja beskorisnosti koji me prati na svakom koraku, od tišine koja postoji između muža i mene. To je dosada. Radim ništa, misli su mirne, a ja nemam sa kim da razgovaram. Naročito o tom ništa i o dosadi. Sve mislim da bi mi bilo lakše da sam mogla rečima da je izbacim iz sebe. Moj muž ne želi da provodi odmor u razgovorima. To ga ne interesuje. Kada sam tražila spas u razgovoru sa Tajlanđanima se završavao ili tragi-komično jer se ne razumemo, ili u hitnoj gde postoji opasnost da se izgubimo u prevodu i da umesto Tetanusa primim, na primer neki antibiotik ili nešto od onih koktela za iscrpljene turiste. Bilo mi je toliko dosadno da sam nakon dve sedmice zažalila što sam nas dovela na drugi kraj sveta i pomislila sam da neću izdržati još sedam dana na Puketu. Nisam bila sigurna da li ću uspeti. Mislila sam da će me opiti i da ću se prepustiti anksioznom napadu ili ću jednostavno umreti od dosade. Da će sigirno, makar jedan mali deo mene, jednostavno umreti.
Od dosade sam se spasila na dan ili dva odlaskom sa mora i prelaskom u Puket stari grad. Koliko mi se sada naivno čini ideja da premeštanje po Puketu može da otera dosadu. Ponela sam je sa sobom. Nosim je sa sobom već 44 godine, čini mi se. Na nekoliko dana sam dosadu zamenila lepljivim vazduhom kotline, nesnosnom vrućinom i rekom turista koji se tiskaju da stignu do svake tezge i tezgice i da iscenkaju još nižu cenu za neku bidžu koja im i ne treba. A podseća će ih na Tajland sve do trenutka kada se vrate kući, raspakuju kofere i bace sitnice u neku fijoku, sve vreme planirajući neko novo putovanje. Pa mi se onda ona dosada sa Puketa na moru učinila privlačnom i poželela sam da joj se vratim. Da još jednom porazgovaramo, da je izvedem na sok ili koktel. Da vidimo kako ćemo dalje zajedno da se borimo protiv ovog gušenja i provlačenja kroz ljude i tezge. Pa mi se ono ležanje na Suncu i gunđanje što mi se sitan pesak zalepio za vlažnu kožu učinilo kao bogomdani blagoslov izobilja koje preliva.
Naredni dani su bili ispunjeni bežanjem iz Puketa starog grada na Puket na moru ili na izlete koji se organizuju za nas masturiste. Krstarenja po Andamanskom moru i poseta arhipelaga na severnom i južnom delu mora. To su bili oni trenuci kada pomislite, da umrem sutra, ne bih imala za čim da žalim. Uspela sam sebi da oprostim što sam potcenila značaj dosade i odsustva smisleno organizovanog vremena. Toga imam na pretek kod kuće. Poželela sam da gustiram dosadu i strahove natenane, da vidim šta će mi reći.
Kako se približavao da povratka, želja da se vratim kući je bila sve manja. Želela sam još malo tirkiznog mora, čudesnih stena koje izranjaju iz vode, gledanja u daljinu, zaranjanje u more da vidim još samo jednom žive korale i ribe neobičnih boja i oblika. Želela sam još jednom da popijem sok od sveže ceđenog ananasa i pojedem još jednu veliku porciju ljutog pad taija. Želela sam. Bila sam živa, kao oni korali koji plešu po dnu u nekom svom ritmu. Želela sam još jednom da uđem u hram i pomolim se Budi. Želela sam da utvrdim onaj osećaj slobode i da se još jednom ogledam u očima slobodnih.
Skok sa Sanjom 