„Više puta sam čula izreku: Izađi iz zone udobnosti. Eto toliko je lako, kao ove četiri reči. Kao ovih 20 slova. Izađi, samo izađi. Šta me čeka kad izađem? Šta će da me dočeka? Imam li poverenje u sebe i u život? Skočila sam. Bez opreme za spasavanje, bez onog pojasa koje nam stjuardese i stjuardi demonstriraju pre svakog leta. Onaj koji zasvetli u dodiru sa vodom. Koje svetlo, koja voda?“ 5.10.2024. godine
Danas se navršilo tačno godinu dana kako sam krenula, onako kako ja umem, bez plana i cilja, u avanturu zvanu – pisanje jutarnjih dnevničkih zabeleški. Cela jedna godina, gotovo 350 dana je dobilo moje jutarnje crtice i tragove prethodnog dana i tragove necenzurisanih jutarnjih misli. I kao što se sada mučim da napišem uvod, tako sam se mesecima mučila sa sobom, da nateram sebe da istrajem, da odustanem od toga da dremam još malo u krevetu ili kao vojnik, da skočim u dan i dopustim ga da me melje. Znam da sam danima mislila, ovo nisam ja, ja ne pišem ove stranice, neko drugi piše ove stranice. Na početku me često mrzelo, a i dalje me mrzi, da se vraćam na napisano i da izvlačim neke zaključke, da tražim kao detektiv obrasce misli koje se ponavljaju, a ponavljaju se, tri, četiri, neprestano, za sada. Zato biram da danas izvedem jutarnju Sanju u susret sa vama koji ćete ovo čitati. Da porazgovaramo, da vidimo da li još neko ovako religiozno voli svoje rutine, kao što je ova moja rutina pisanja i koliko mu one znače u životu.
Februar – oktobar 2024. godine
Kako je krenulo sa mukom i teranjem na početku, tako mi je sada nezamislivo da se probudim, da skuvam kafu i da ne sednem da pišem moje jutarnje tri stranice. Vrlo brzo je ovo „mučenje“ postalo sastavni deo mog života, toliko da, kada se spremam na put, pored pasoša i novčanika, sledeća stvar koju pakujem je sveska i olovka. Vremenom sam se samo opametila da velike i teške sveske ostavljam za periode kada znam da neću putovati, pa sam za periode kada znam da ću putovati, birala obične sveske, lagane za nošenje mojih teških misli.
Svesno sam davala sebi za pravo da ne pišem neka jutra. Ta odluka se dešavala spontano, u trenutku. Probudim se i ne mogu. Toliko budem prazna da ništa ne izlazi iz mene. Sada, godinu kasnije, kada se dese takva prazna jutra, ja pišem o toj praznini. Ranije sam sebi davala slobodu da ne robujem još jednoj od stvari kojima umem sebe da zarobim. Sada nalazim veliku inspiraciju i radost u tom praznom međuprostoru. Između sna i jave, između smisla i besmisla, između tame i svetla. Nisu po važnosti i vrednosti poređane ove dihotomije. Samo su takve i ja sam kroz pisanje uspela da ih spazim i pretočim na papir.
Bilo je dana kada sam se budila sa teškom glavoboljom od prethodnog dana, koju san nije oterao. I tada sam pisala. Bilo je jutara kada sam kasnila na svoje uobičajene jutarnje obaveze, jer sam se uspavala a baš taj dan misli nisu jurile, nego su se namerno vukle preko mojih ruku sve do lista papira.
Kakvo se sve smeće i otpad našlo na tim stranicama. Nekada je sadržaj bio čišćenje mozga ili veliko spremanje za dan a nekada ga je pratio i škrabopis, gde nisam mogla da razumem sebe, jer nisam mogla da pročitam ono što sam napisala. Nekada sam se smejala samoj sebi na pravopisnim i stilskim greškama. Jedan deo mene se budio ujutru, ali ne uvek i nastavnica srpskog jezika. Ona je možda ostala da spava negde, pa su joj promakle velike greške u pisanju.
Ovo jutarnje pisanje nema veze sa onim stvarima koje ne mogu da izgovorim u toku dana, kada treba da tražim nešto za sebe, da se založim za sebe, da se odbranim. Nisu to te misli. Ove jutarnje misli su blago koje su mi otkrile strukturu mojih misli, koji su to obrasci koji se iznova i iznova ponavljaju, i toliko mu dosađuju, da moram da smislim kako da ih se rešim, kako bih nastavila da otpetljavam sledeće zapetljane i opsesivne misli.
Zapisivanje jutarnjih misli su mi pomogle da povučem nit, pa da se ostatak dana otpetljava jasnije i sjajnije. To jutarnje pisanje je sklanjalo maglu jutra, pomagalo mi da u miru uđem u dan.
Najviše od svega, ovo pisanje, ovaj moj spas, slamka za koju sam se uhvatila, koja mi je bila tunel za vazduh i svetlo, mi je pomoglo da razmislim o velikim temama mog života: zašto pijem alkohol i kada mi se ne pije, zašto pušim, zašto provodim vreme sa ljudima koje ne volim, koji mi crpu energiju i kakav je to zapravo moj odnos sa sestrom. Neki od ovih procesa još uvek traju, a neki su završeni. Baš zato jer su započeti kad im se ne nadam, kada nisam spremna da se branim uobičajenim mehanizmima odbrane. Sanjive oči koje jedva razlikuju belinu papira od beline dana su nespremne da se brane. One se prepuštaju i ne lažu.
Oktobar – februar 2024. godine
Promene na sebi i oko sebe sam videla tek posle nekoliko meseci redovnog pisanja. Bilo je teško čekati da se vide prve promene. Čekanje se na kraju isplatilo. Radost buđenja sa idejom da pišem nove tri stranice je nekada bila i jedina radost za taj dan. Pa se ona slamka za spas samo širila u obimu.
Bilo je dana i meseci kada je jedina kontrola koju sam imala u životu, bila ova prividna kontrola na olovkom i papirom. Ideja da ne moram da kontrolišem ništa i nikoga, me oslođala. Svakog dana po malo. Kao da ljuštim luk, pa skidam prvo one okoštale, suve slojeve, dok ne dođem do one ljigave opnice, posle koje dolaze pravi, zdravi delovi luka.
Februar 2025. godine
Danas se završava godinu dana kako sam počela da pišem tri jutarnje stranice dnevničkih zabeleški. Da li sam bolja osoba? Nisam. Da li sam otvorenija i iskrenija. Nisam. Ali volim što mogu to da pišem „naglas“. Da mogu radoznalo da preispitujem sebe i svoje misli i svoje ponašanje. Da dovedem sebe u situaciju da nazad ne mogu, i da mogu samo napred. Uz papir i dobru olovku koja ostavlja lepi, tečni, sjajni trag. Sada sam spremna za nove misli. I spremna sam da ih delim sa vama.
Kad podelimo teret, lakše je.
I dok pišem ove redove, vrti mi se u glavi narodna pesma
Kolariću Paniću,
pletemo se samiću,
Sami sebe zaplićemo,
Sami sebe otplićemo.
O čemu biste vi pisali? Dokle ste spremni da podelite svoje misli sa drugima, ali one koje nisu prošle filtere želje za dopadanjem i uklapanjem?
Skok sa Sanjom 